Ishrana i suplementacija za bicikliste

Generalno gledano, pored fizičke aktivnosti i boravka na otvorenom, potrebno je da se zdravo i raznoliko hranimo. Međutim, biciklizam kao sport iziskuje zahteva i poseban režim ishrane u toku napornijih treninga. Ovaj režim, naravno, zavisi i od sezone u kojoj se nalazimo, pa će se ishrana razlikovati u slučaju da naporno trenirate u sred leta ili u sred zime, što je jako važan detalj koji mnogi sportisti, a i obični ljudi, zanemaruju previše često.

Pravilna ishrana

Hrana koju unosimo u telo se ne koristi direktno, nju zapravo koriste brojne kolonije bakterija u nama koje svojim izlučevinama i razvijanjem energije zapravo pružaju idealan oblik ishrane. A tipovi hranljivih materija se dele na ugljene hidrate, proste i složene, masti i proteine. Ugljeni hidrati su zapravo šećeri, brži, ali daleko nestabilniji oblik energije. U slučaju da se hranite samo ovim tipom namirnica vaše telo će biti energičnije, ali na kratke staze i cena koju ćete platiti biće nestabilan rad mozga i neurologije, generalno gledano, kao i posledični poremećaji u radu pankreasa i jetre. Biciklisti ih koriste pre i posle same aktivne vožnje zbog brzog priliva energije, ali na duže staze ovo je poprilično loš izbor.

Proteini su sastavni delovi mišića i nalaze se najviše u hrani životinjskog porekla – mesu i iznutricama, sa tom razlikom što su iznutrice daleko bogatije aminokiselinama, mineralima i vitaminima. Ovo može donekle da bude bolji način ishrane, ali samo u onom periodu kada zaista naporno trenirate. Masti, za razliku od ugljenih hidrata pružaju stabilan i dugotrajan dotok energije, ali treba voditi računa i o tipovima masnoća koje se uzimaju, zato što postoje nezasićene i zasićene. Nezasićene masnoće se pretežno nalaze u biljnim izvorima, kao što su ulja i procesirani proizvodi, a zasićene su životinjskog porekla. Poslednjih nekoliko godina trend u medicini, a pogotovo sportskoj ishrani, favorizovao je nezasićene masnoće u kombinaciji sa ugljenim hidratima, što je dovelo do enormnih povećanja kardioloških i metaboličkih oboljenja. Na sreću, vraćamo se stilu ishrane koji daleko više koristi životinjske masnoće i ovo je odličan izbor u doba hladne sezone.

Biciklistička suplementacija

Za razliku od čestih tekstova koji mogu da se nađu online, i gde se tvrdi da se minerali i vitamini uništavaju kuvanjem, treba da budete svesni da ovo biohemijski nije istina. Ove komponente ostaju u istom stanju, a biljni enzimi se uništavaju višim temperaturama, što ponovo vama lično ne znači ništa, jer ćete za varenje hrane koristiti svoje ili eventualno životinjske enzime iz mesa.

Ali ako se puno trošite dodatni „doping“ vitaminom C i cinkom u obliku cink-glukonata neće da škodi, pogotovo u hladnije doba. A ako baš želite investirajte u neki kvalitetniji multivitaminsko-multimineralni preparat, ali ga nemojte koristiti non-stop mesecima, već napravite kratke pauze posle svakih par sedmica, kako bi se i bubrezi odmorili.

Što se suplementacije omega 3 masnim kiselinama tiče, tu budite posebno oprezni, zato što se sve više ističe njihov poguban uticaj na neurološki sistem, ali zato smete da koristite puter koliko god poželite, pogotovo u zimsko doba.

Aminokiseline je neophodno da uzmate samo ako se profesionalno bavite biciklizmom, no ako ste sposobni da redovno konzumirate životinjske iznutrice, poštedećete sebe troškova i za ovaj tip suplemenata. A na istom mestu treba istaći da uzimanje „whey“ proteina ili surutke, iako je već godinama jako popularno, nije bezazleno, zato što ovaj tip nutrijenata najviše odgovara osobama B krvne grupe i nešto malo AB, dok se za ostale baš i ne preporučuje.

Sa kreatinom i glutaminom, koji služe za dovođenje vode u mišiće i njihovo održanje, se nemojte igrati na svoju ruku. Bolje je da pitate nekog ko je stručan za ove vrste suplemenata, jer možete preterati i ošteti bubrege i kardiološki sistem. A sve iznad ovih suplemenata može da bude vrlo opasna zabava sa strašnim posledicama, i zato ne uzimajte tek tako razne reaktore, gluko i kortiko steriode.

Savremeni modeli bicikala na tržištu

Nekada je bilo stvarno lako zato što je bilo dovoljno da samo uđete u najpoznatiju prodavnicu bicikala u gradu i izaberete jedan od tri ili četiri ponuđena bicikla. Ovi modeli su svi bili isti, samo što su recimo bili obojeni u crno, teget plavo, crveno i nešto neutralno, pa bi ste ih po boji i izabrali u zavisnosti od toga da li će ih voziti otac porodice, majka ili svi u kući kombinovano. Sada je situacija malo drugačija u odnosu na ta zlatna vremena.

Sada kad uđete u prodavnicu sačekaće vas desetine modela, stotine komada prateće opreme i ljubazni prodavac spreman da vam pomogne, ali će problem biti samo u tome što vi izgleda da ne razumete njegov jezik. Ali nemojte se prerano obeshrabrivati jer se niko nije rodio već naučen. Slobodno mu recite da ste potpuni početnik, ako to jeste, i zamolite ga da za vaše buduće uobičajene vozačke potrebe iskombinuje nekoliko kompletnih modela krećući se od najjeftinijeg ka najskupljem.

I uopšte nije potrebno praviti dramu oko vaših tačnih vozačkih potreba. Jedan brdski model bicikla može odlično da posluži za više namena, a i u slučaju da sa njim nikada ni ne svratite do obližnjeg brda, moći će odlično da posluži za naše neravne i izrupetane puteve, čak i po gradu. Jedan takav bicikl koji se i kod nas u slengu zove “mountain bike” ima kruti ram, bez zadnje suspenzije, što se i naziva “hard tail”, zatim prednju amortizujuću viljušku, prednji i zadnji menjač brzina, i verovatno ćete odmah u kompletu dobiti i gume za zahtevnije terene. Što se svega ostalog tiče, uz njega ide standardna oprema kao što su sedište, kočnice, točkovi, pedale…

A pošto ste se odlučili za određeni model, sada pogledajte brojnu oznaku iza njegovog naziva. Taj specifični broj nije tu tek tako da samo dizajnerski dopunjava marku bicikla već da vam odmah pokaže koja dodatna oprema je kompatibilna sa njim. Pa ćete u zavisnosti od broja na imenu svog dvotočkaša i birati i menjati delove.

Ali vratimo se početku vašeg izbora idealnog bicikla. U toku razgledanja moći ćete da vidite i gradski bicikl koji se odmah razlikuje od ostalih po većim točkovima, koji su obično 28 inča, ima blatobrane, veće sediše, obavezna svetla sa obe strane, više postavljen volan, i uopšte govori o jednoj sofisticiranoj i civilizovanoj osobi koja ga vozi u pristojnim uslovima. Ali ako želite malo da se pokažete shift model bi mogao savršeno da vam odgovara, zato što ima malo deblje gume i prenose kao brdski bicikl, pa bi mogao da posluži i za kraće izlete van grada, i čak i neke manje zahtevne uspone.

Dualsport je pola koraka ispred šifta u takozvanoj “hibridnoj” kategoriji. Sasvim je pogodan za vožnje van grada u prirodi, ali i za svakodnevne urbane potrebe. A model Fitness je za one koji baš i ne ljube prirodu, već žele da voze po ravnim drumovima i valjano se oznoje. Zato su na ovim biciklima prenosi prilagođeni većim brzinama, laki su i imaju veće točkove. A takozvani “trekking” bicikli su namenjeni dugim vožnjama i generalno gledano ravnim putevima.

Što se modela brdskih bicikala tiče, oni od 26 inča su standardni i lepo se voze po grubim terenima. Modeli od 27,5 inča su počeli od skoro da se proizvode, točkovi su im nešto veći, a namenjeni su iskusnijim rekreativcima i brdskim vozačima. Dok su modeli od 29 inča namenjeni takmičenjima i zato su daleko i skuplji, ali i zahtevnije konstruisani.

Biciklistička tura Eurovelo 6 kroz Srbiju

Tek u skorije vreme počinjemo da otkrivamo koliko Srbija zapravo ima da ponudi po pitanju biciklističkih tura. I naravno da su u pravu oni koji ističu da nam hronično nedostaju prave biciklističke staze, zaštićene od ostatka saobraćaja, zatim razvijena logistička podrška u obliku jasnih putokaza, pomoći biciklistima, kao i svim ostalim vozačima, i pratećih sadržaja od nabavke hrane i vode, do standardizovanih prenoćišta. Ali ova vrsta odmora i rekreacije ipak počinje da se razvija i pošto se na greškama najbolje i najbrže uči, nadamo se da će i oni koji imaju moć da pokrenu i ovaj vid turizma, a to su opštine i lokalne saouprave, što pre početi da ispunjavaju i ovaj zadatak, jer to može zaista puno da doprinese razvitku turističke ponude.

Obalom Dunava

Najznačajnija biciklistička tura u Srbiji je svakako Dunavska sekcija trase Eurovelo 6 koja počinje od obala Atlantika i prostire se mahom uz velike reke sve do obala Crnog mora (prestamos de efectivo). U Srbiju ulazi kod Bačkog brega i u pravcu juga ide uz levu obalu Dunava kroz Gornje Podunavlje. Nema potrebe žuriti kroz ovaj kraj zato što je u pitanju nacionalni rezervat prepun divljeg života i prelepih prizora. Ukoliko samo malo zastanete videćete jata vrlo retkih ptica i u slučaju da ne pravite previše buke u vašoj blizini će se pojaviti i srne i jeleni. Malo kasnije put će vas dovesti do Novog Sada, drugog po veličini grada u Srbiji i do još čuvenije Petrovaradinske tvrđave smeštene na drugoj obali Dunava tačno preko puta Novog Sada. Ova tvrđava krije mnoge tajne i još više istorije zato što je bila granica između tadašnje Austro-ugarske carevine i Turske, a danas je najpoznatija u svetu kao centralno mesto održavanja letnjeg muzičkog festivala „Exit“.

Vožnja kroz nacionalne parkove

Nastavljajući vožnju dalje proći ćete kroz Frušku goru, još jedan nacionalni park i božanstveno mesto ispunjeno prelepim manastirima i omiljeno mesto mnogih izletnika. A zatim ćete početi da se spuštate ka Beogradu, vodeći računa o stvarno jako gustom saobraćaju. U pitanju je najveći i glavni grad Srbije, ali sa nedovoljno izgrađenom mrežom biciklističkih staza i zato je oprez u toku vožnje neophodan.

Sledeći reku put će vas voditi ka Smederevu, gradu grožđa i vina. U okolini takođe možete da probate fantastične lokalne kulinarske specijalitete, pogledate spomenike iz doba srednjeg veka, Rimskog carstva i antike, i posetite nekoliko evropski značajnih arheoloških lokaliteta iz doba praistorije. A zatim vas prema izlasku iz Srbije očekuje Đerdapska klisura u sklopu Đerdapskog nacionalnog parka, još jedne zaštićene zone Srbije gde ćete moći da uživate u spektakularnom pogledu na klisuru, na reku sa brane hidroelektrane na samoj granici sa Rumunijom i predivnim orlovima i šumskim biodiverzitetom, kao i mnogim istorijskim lokalitetima zbog čega se ovaj deo Evrope smatra i najvećim arheološkim muzejom na otvorenom.

Za osobe koje se trenutno ne usuđuju da pokušaju i izvezu celu ovu sekciju Eurovelo 6 rute, moguće je da se oprobaju na njenom najčešće voženom delu, a to je četvrta etapa koja se nalazi između Novog Sada i Beograda. Ova etapa otprilike ima 96 km i delom vodi kroz Frušku goru, kao što je već istaknuto, kroz fantastične šume ovog nacionalnog parka, vinograde i sa predivnim pogledom na ravnicu u koji ćete ubrzo zatim sići. Koliki god deo ove rute da izvezete uživanje je zagarantovano.

Da biste saznali više, posjetite www.rapidos24.mx.

Filmovi koji su proslavili biciklizam

Ako ste pasionirani zaljubljenik u biciklizam tada verovatno volite da u slobodne vreme pogledate i po neki film sa ovom tematikom. I bez previše čuđenja, shvatićete da svetska filmografija obiluje biciklistički usmerenim ostvarenjima.

Ako ste u srednjim godinama tada se sigurno odlično sećate filma RAD iz 1986. godine. U pitanju je borba između finansiranja BMX trke i standardne biciklističke trke u malom američkom gradu. Ovo je priča o upornosti i izgradnji BMX poligona, kao i o pobedi jedne nove ideje. Nekako sličan po osnovnoj temi je i omladinski australijski film BMX Bandits iz 1983., a koji govori o tinejdžerima koji slučajno prisustvuju zločinu i od tog trenutka su na meti kriminalaca. Bezumne trke i savršena žongliranja karakterišu ovo ostvarenje.

Bicycle Thief iz 1948. godine je film o ukradenom biciklu, to jest o radniku koji provodi ceo dan po ulicama Rima u potrazi za njim. Film je o ljutnji i frustraciji, i jedan je od onih koji su postali mitske teme biciklizma.

The Triplets of Belleville iz 2003. godine je fascinatno urađen film koji govori o madam Souza i njenom, najblaže rečeno, čudnom družinom, sa kojom kreće u potragu za svojim unukom kidnapovanim tokom trajanja trke Tur d Frans. Plesno i pevački ovaj film je urađen do perfekcije.

Beijing Bicycle iz 2001. godine je kineski film o mladom kuriru koji se zapošljava u velikoj kompaniji. Na zajam dobija bicikl, ali da bi ga dobio zauvek mora da ga otplati na rate od svoje plate. I verovatno već pretpostavljate da će ovaj bicikl biti ukraden. Ali ne i da će ga kurir Guei pronaći kod Đijana. Međutim Espanjol, Đijan odbija da vrati bicikl, jer je on sada njegov statusni simbol i predmet divljenja njegove devojke Ksijao. I dalje pogledajte sami, da vam ne kvarimo užitak i iznenađenje.

Messengers je film nastao 1999. godine i za promenu kao glavni ima ženski lik. Ona radi kao modni novinar i agent, i eto baš tog dana sve joj u životu kreće nizbrdo. Biznis joj je upravo propao, sve što je posedovala je oduzeto i taman kada je pomislila da je njenim nevoljama kraj kolima je udarila biciklistu kurira. Da bi platila bolničke račune za lečenje nesrećnog momka, ona preuzima njegov posao i odjednom se nalazi u potpuno drugačijem, ali svakako biciklističkom okruženju.

Čuveni film The Flying Scotsman iz 2006. godine kao glavnu temu ima život i karijeru čuvenog škotskog bicikliste Grejema Obreea. Ovaj film pokriva period Obreeovog života u kome on postiže rekord u toku jednočasovne vožnje, gubi ga i osvaja ponovo. Jedan od obaveznih filmova na spisku za gledanje

Dokumentarac Bicycle Dreams iz 2009. godine prikazuje grupu biciklista koja ima za cilj da pređe preko Amerike za manje od deset dana. Ono što je počelo kao suluda avantura prepuna adrenalina potpuno je transformisano u trenutku kada jedan od vozača gine u strahovitoj saobraćajnoj nesreći.

Za razliku od svog dramatičnog prethodnika na ovoj listi film With my Own Two Wheels iz 2009. godine za temu ima nekoliko junaka. Jedan od njih je Fred u Zambiji koji biciklom obilazi bolesne i pomaže im, zatim tu je Karlos iz Gvatemale koji unapređuje mali akumulator da bi pokrenuo velike dizel mašine, a ovaj akumulator se puni vožnjom bicikla, Šarki koji je počeo da izbegava ulične bande i zaposlio se u prodavnici bicikala, Barati koja je mlada indijka i može da prisustvuje predavanjima u udaljenoj školi samo zahvaljujući činjenici što njena porodica poseduje bicikl, i na kraju, Mirjam, koja je majstor za bicikle i živi u Gani. Jako lep film sa prelepo ispričanim životnim trenucima.

Hvala našim Španjolski prijateljima

Španska Vuelta

Španska Vuelta ili Trka kroz Španiju je godišnja više-etapna trka koja se generalno održava na teritoriji Španije, ali ponekad zalazi delom i u susedne države. Po početku organizovanja godišnjih trka u Francuskoj i Italiji – http://www.penge247.dk/, i Španija je odlučila da se pridruži ovom biciklističkom novitetu i uprkos mnogim preprekama i građanskom ratu, ova trka se održala i stekla svetsku slavu.

Na insistiranje bicikliste Klemente Lopez Doriga i Huana Pujola, direktora dnevnih novina Informaciones, prva Vuelta je organizovana na 3431 km dužine i sa ukupno 14 etapa. A kao sponozori pojavili su se časopisi L’Auto i La Gazzetta, koji su umnogome podigli tenziju u javnosti i povećali pažnju ka samom događaju. Odmah u toku te prve trke se desio i veliki biciklistički duel koji je postao istorija ovog sporta. Između 50 učesnika izvojili su se španac Mariano Kanjardo i belgijanac Gustaf Delor. Iako su domaćini navijali za svog sunarodnika, Kanjardo je doživeo toliko problema tokom vožnji maltene svake etape, ali se herojski držao. Međutim, skoro „za dlaku“ pobedio je Delor i ova pobeda se ponovila i sledeće godine kada je trka već bila vrlo rizična zbog delikatne političke situacije koja se dešavala u Španiji. Treće godine trka je obustavljena zbog izbijanja građanskog rata.

Međutim, po izbijanju Drugog svetskog rata Vuelta je nastavljena 1941. godine, s tom razlikom da je učestvovao zanemarljiv broj stranih biciklista. Ratne godine su obeležile tri uzastopne pobede Hulijana Bernendera koga su zvali i Kralj planina, zbog svojih izuzetnih sposobnosti da najbolje izveze brdske ture. Ali velika ratna dejstva i još više teška ekonomska situacija prekinule su ponovo Vueltu, da bi se kao i prethodnog puta nastavila nekoliko godina kasnije.

Od 1945. do 1950. postojali su vrlo nesigurni pokušaji da se uvede tačna klasifikacija bodovanja, ali i tada je trka po treći put prekinuta sve do 1955. godine. Od tog trenutka organizaciju je na sebe preuzeo baskijski časopis El Koreo Espanjol – El Pueblo Vasko i od tada se na sreću ne prekida, a broj stranih učesnika se iz godine u godinu sve više povećava (Pogledaj danski website).

Mada se ruta same trke menja svake godine format ostaje isti gde su obavezne najmanje dve vremenske etape, prolaz kroz planinski lanac Pirineja i finiš trke je uvek u Madridu. U moderna vremena Vuelta je koncipirana kao trka koja traje 21 dan sa dodatna dva dana odmora. Sve etape se mere i biciklista koji ima najmanje ukupno vreme prolaska kroz sve etape postaje lider trke i ima pravo da nosi specijalnu majicu. Pored ove generalne klsifikacije takođe se meri i vreme sprintera i vreme brdskih trkača, kao i timsko ukupno vreme.

Prvih godina svog održavanja Vuelta je bila zakazivana u aprilu mesecu, da bi kasnije bila pomerena za juni. No, da se ne bi preklapala sa italijanskom trkom Điro d’Italija raspoređena je za septembar i tako se biciklistima omogućilo da se odmore između tri velike svetske trke.

I kao što je već rečeno, pobednik trke dobija specijalnu majicu, s tim da je u slučaju Vuelte boja ove majice bila menjana tokom godina. Trenutno je u pitanju crvena boja, dok je ranije to bila žuta ili zlatna.

Legenda zvana BMX

Novo vreme donosi i nove izazove, i tako je u svim oblastima života, pa i u biciklizmu. Poznato je da mladi ljudi donose inovacije i njih sve manje zanimaju duge trke izdržljivoti kao što su već legendarni Tur d Frans ili španska Vuelta, a pogotovo im ne odgovara monotono posmatranje takozvanih indoor biciklističkih trka. Generacije odrastaju na biciklima i njihov duh menja način i pravila vožnje. Zato su se pojavili spektakularni skokovi na U rampama, vratolomna spuštanja opasnim brdskim stazama i fascinantni trikovi. Zahtevima takve vožnje najviše i odgovaraju BMX bicikli koji se konstruktivnim rešenjima i izgledom poprilično razlikuju od standardnih modela (Informacije iz Norveške).

Nastanak BMX-a

Sedamdesetih godina prošlog veka firma Schwinn je počela sa proizvodnjom novog modela pod imenom Schwinn Sting-Ray. Nekako u isto ovo vreme mlađi ljudi koji su, u želji da kopiraju vozače tada čuvenih moto-kros trka, počeli da uvežbavaju akrobatske bravure na dvotoškašima i da za svoje potrebe grade rampe, i usput naravo preuređuju i nadograđuju bicikle. Za tačno mesto rođenja pomame za BMX biciklima smatra se država Južna Karolina u SAD-u, ali nije prošlo mnogo vremena i biciklističke vratolomije su postale legenda i istorija celog sveta.

Sam termin “BMX” predstavlja skraćenicu za Bike-cross, trku koja se vozi na zatvorenoj stazi, ali izuzetno zakomplikovanoj krivinama, rupama i skokovima. I pobeđuje, naravno, onaj ko prvi prođe kroz cilj. Ali poslednjih par decenija ovaj termin generalno označava žongliranje ili ono što se zove Freestyle BMX, vožnja slobodnim stilom. Koji god stil da lično više preferirate vožnja ovim tipom bicikla je uvek napunjena adrenalinom i iznenađenja su uvek moguća.

Konstrukcija BMX-a

Ovaj tip modela je standardno vrlo nizak, mora da ima izuzetno stabilan ram i velike točkove od 20 inča, sa puno gustih šara koje omogućuju maksimalnu dodirnu površinu sa tlom. U slučaju da imaju gume od 24 inča tada se markiraju kao kruzer tip bicikla. Sami točkovi su opremljeni najvećim mogućim brojem žica i ovaj broj se obično kreće od 36-48, a same žice se ukrštaju čak tri ili četiri puta što su sve obavezni zahtevi veće stabilnosti i čvrstine.

Standardan način vožnje BMX-a je u stojećem stavu, a sedište služi samo kao oslonac u toku izvođenja specijalnih figura i trikova. Pedale su daleko veće u odnosu na standardne modele i daleko izdržljivije kako bi u svakom trenutku bile siguran oslonac vozaču. Postoji samo jedan prenos, a kočnice se većinom proizvode kao U tip, dok se ponekada za specijalne prilike koriste i V-kočnice.

Takmičarske discipline

Najpoznatije BMX discipline vožnje su “street” stil koji se izvodi na ulicama kako mu i ime kaže, po rampama, preko klupa i rukohvata. Zatim je popularna i “minirampa” gde se vozi po rampi “u” oblika. “Dirt” stil zahteva odskočne rampe napravljene od zemlje preko kojih se izvodi više vezanih skokova. Za ovu namenu bicikli imaju samo tvister i zadnju kočnicu, zato što je potrebno da se volan više puta okreće oko svoje ose. A “park” stil se vozi po veštačkim preprekama raznih oblika. “Flatland” kao što mu naziv i govori zahteva samo ravnu površinu i glavne figure su one kod kojih se zahteva spretnost, stabilnost i inovacije.

Iako cela ideja poigravanja na biciklu možda deluje i previše mladalački, ona je ipak široko prihvaćena u svetu i baš zbog toga 2003. godine Međunarodni olimpijski komitet je uvrstio i bike-cross vožnju kao jednu od olimpijskih disciplina.

Ovaj članak je napravljen uz pomoć laanme.no!

Điro d’Italija

Điro d’Italija je druga najznačajnija biciklistička trka na svetu i za njen nastanak je vezana vrlo interesantna priča. Časopis Korijere dela sera je planirao da održi biciklističku trku posle vrlo uspešne organizacije automobilske trke, i njihova konkurencija u vidu časopisa Gazeta delo sport je želela da ih preduhitri i za sebe prisvoji deo slave. Glavni urednik i vlasnik ovog časopisa su se odmah saglasili da trka treba da se održi i to pre konkurentske, a imajući u vidu da su ranije uspešno organizovali manje trke kao što su Điro di Lombardija i Milano-Sanremo, ali novca za ovo novo takmičenje nije bilo. Bez obzira na tu činjenicu, Gazeta delo sport je 1908. godine objavio početak trke za maj mesec 1909. i počela je ona prava trka za pronalaženjem sponzora.

U celu ovu priču uključio se i Primo Bograni koji je bio prijatelj i urednika i vlasnika Gazete, i on je kao čovek sa iskustvom u bankarskom računovodstvu na sebe uzeo da pronađe zainteresovane sponzore putujući kroz Italiju. Njegova potraga je urodila plodom i novac za organizaciju je sakupljen, ali je falila suma namenjena za nagrade vozačima. Ovo su rešili tako što je novac stigao iz jednog kazina u Sanremu i tako je za dlaku izbegnuta katastrofa i propast cele ideje.

Prvi Điro je zaista startovao 13. maja 1909. godine u Milanu. Imao je osam etapa i 49 biciklista je završilo ovu trku prešavši 2448 kilometara. A već treću godinu kasnije uveden je novi sistem bodovanja i trka se fokusirala na timove od po četiri vozača. Poeni svih vozača u timu su se sabirali i tim sa najmanje poena je bio lider. Međutim, ovaj sistem je naišao na mnoge kritike i već sledeće godine je ukinut, kada je vreme vožnje postalo jedini relevantni faktor za odlučivanje pobednika. Điro je trebalo da se održi i 1915. godine, ali je Prvi svetski rat zaustavio i ovu trku, a koja je ponovo nastavljena 1919. kada su mnogi vozači osećali tugu prolazeći kroz razrušene gradove. Ali vreme i obnova države su učinili svoje i trke su neometano održavane sve do izbijanja Drugog svetskog rata.

Iako je rat buktao na sve strane, italijanski diktator Musolini se trudio na sve načine da se Điro neometano održava. Međutim, to su bile i godine nemaština u Italiji, a organizacija ove trke je zahtevala puno novca, hrane i naravno benzina, koji se strogo čuvao za vojsku. I zbog svega toga pronađeno je polovično rešenje da se održavaju dnevne trke koje su koštale daleko manje.

Po završetku rata i od pedesetih godina prošlog veka u ovu trku ulazi i veliki broj stranih takmičara i od tog momenta Điro postaje jedna od legendi Italije. Ruta se menja svake godine, ali se uvek voze dve etape na hronometar, obavezan je prolaz kroz Alpe i Dolomite, i u skorije vreme ima 21 etapu sa dva dana odmora. Lider je onaj koji ima najmanje ukupno vreme po svim deonicama, ali se rade i druge klasifikacije, kao što su standardne brdska i sprinterska, zatim najbolji mladi vozač, najagresivniji vozač i najbolji tim. Pobednik trke dobija roze majicu i vrlo lepu novčanu nagradu.

Više informacija može se pročitati http://www.mcredit.mx/.

Zahtevnije biciklističke trke i tereni

Takozvani drumski biciklizam je sasvim sigurno najstarija diciplina u ovom sportu i to datira iz vremena kada su jedini modeli bicikala bili oni takozvani „poštarski“, međutim unapređenjem konstrukcije, ali i zahteva tržišta pre otprilike pola veka na scenu stupaju i brdski bicikli. I za kratko vreme osvajaju ceo svet.

Brdske biciklističke trke

Prvi brdski trkači su poznati po tome što su koristili Kruzer bicikle firme Schwinn spuštajući se kamenim i opasnim obroncima planine Tamapej sedamdesetih godina prošlog veka. Kruzeri kao robustniji modeli sa širim gumama savršeno su odgovarali ovom poduhvatu i od tog trenutka je rođena cela jedna grana proizvodnje u biciklističkoj industriji.

Ali, iako se smatra da je brdski biciklizam skoro nastao, za potrebe ovog tipa vožnje razvijen je čitav spektar modela i pomoćne opreme, a usput su se diferencirali i specijalni tipovi vožnji. Tako možemo da razlikujemo „downhill“ nizbrdnu vožnju ili spust, zatim „4X“ istovremeni spust četiri vozača, „slalom“ kada dva vozača izlaze istovremeno, „cross-country“ koji ide preko različitih terena u predelu u kom se vozi i „maraton“ gde je ukupna dužina trke 100 kilometara i vozači moraju da savlađuju planinske vrhove pnekad sa razlikom od par hiljada metara.

Cross-country je definitivno najpopularnija brdska disciplina i od sredine devedesetih je zvaničan olimpijski sport. Uobičajene dužine idu od 4,5 do 6 kilometara, pri čemu samo 10% sme da bude asfaltirana površina, ali je putanja tako osmišljena da vozači ne moraju da ustaju sa bicikla. Downhill je daleko zahtevniji tip trke zato što je ovde najvažnije što pre stići do cilja, po cenu vrlo rizičnih poteza i praktično sulude vožnje u kojoj se postižu i brzine od 80 km/h. Vozači treba da su ekstremno dobro obučeni, opremljeni sigurnosnom opremom, i početnicima nikako ne treba ukazivati i na ovaj pravac biciklizma. Modeli dvotočkaša koji se koriste u takvim tipovima trka su daleko teži od svih ostalih modela i mogu da idu i do 22 kg, a koriste 9 brzina.

I pored ovih tipova brdskog biciklizma popularan je i ciklo-kros tip vožnje koji se organizuje obično u zimskom dobu po šumama i teškom i strmom terenu, često klizavom zbog blata. I u tom tipu trke sasvim je uobičajeno i dozvoljeno da vozač deo puta nosi svoj bicikl na leđima.

Treking

Ukoliko ste zainteresovani za brdske tipove vožnji, ali ste i svesni da još uvek niste realno spremni za to, možda bi treking mogao da bude pravi izbor za vas. Ovo je kombinovani tip vožnje, drumski i brdski, gde se prelazi preko puteva, livada, peščanih podloga i šuma, ali je daleko lakši od brdskog. Upravo zbog ovog razloga treking bicikli su prilagodljivi bilo kom tipu terena, i zato najčešće imaju masivni čelični ram. Iako je moguće pronaći i aluminijumske ramove, najbolji, ali i najskuplji su oni bicikli koji imaju titanijumske ili karbonske ramove.

Treking bicikli generalno gledano imaju gume širine 35mm od 28 inča, ali zbog različitih terena šare na gumama se razlikuju. Oni modeli namenjeni pretežno drumskoj vožnji će imati daleko tanje šare u odnosu na robustne gume za planinske i šumske terene. Pored guma, prilikom kupovine, obratite specijalnu pažnju na pravi izbor pravljačkog sistema, jer većina ovih modela ima 27 brzina.

Etapna biciklistička takmičenja

Odavno više nije izazov posmatrati kratku biciklističku trku, tako da je otprilike od samih početaka biciklizma kao sporta uveden i termin „etapna trka“ u opštu vozačku terminologiju. Ovo znači da se trka deli na više delova ili etapa koje se dešavaju u odvojenim danima zato što su u pitanju ogromne razdaljine. Međutim, pobednik se bira tako što se sabiraju rezultati svih etapa i titulu odnosi onaj koji je bio najizdržljiviji tokom cele trase trke.

Etapne trke nikada nisu jednostavne za vožnju i zato profesionalci određuju lična pravila po izdržljivosti svog tela. Neki su specijalizovani da izvezu najbolje najteže deonice i one sa zahtevnijim usponima, dok se drugi uzdaju u svoju snagu u želji da sprinterski završe poslednje etape kada su ostali već jako zamoreni. Međutim, otkako su marketing i biznis ušli i u biciklizam u trkama uobičajeno učestvuju timovi biciklista, pa tako oni slabiji ili mlađi imaju zadatak da štite svog vođu, iako im to donosi slabije plasmane.

Bez obzira na izabranu strategiju i podelu uloga, etapna takmičenja su ekstremno fizički zahtevna. Svaku noć se spava na različitoj lokaciji, unapred se proveravaju klimatski uslovi, specijalno se mere brzina i pravac vetra, kratki odmori su namenjeni specijalnim režimima ishrane i hidratacije, a večernji provod se svodi na masaže otečenih nogu i leđa. Puno je straha, napora, puno planiranja i zato je ovo profesionalni sport u kome još uvek dominiraju muškarci.

Za organizaciju najvećih svetskih etapnih biciklističkih trka koji se vode kao serija Pro-Tour angažovan Međunarodni biciklistički savez. Ovo nisu samo trke dvotočkaša, ovo je prilika za ceo svet i lokalnu publiku da se upozna sa prirodnim lepotama, seoskim putevima, planinskim vencima i manjim gradovima kroz koje trka prolazi, a prate je brojne snimateljske ekipe, koje iz godine u godinu sve lepše i zanimljivije beleže savršene kadrove.

Najznačajnija etapna trka na svetu je svakako Tur d Frans, koji ima 21 deonicu sa ukupno pređenih 3500 kilometara. Polazi se od obale Atlantskog okeana, vozi kroz pokrajinu Provansu i planinske vence Pirineja i Alpa. Danas je prosečna brzina koja se postiže u ovoj trci 40 km/h, a pobednik Trke kroz Francusku pored novčane nagrade simbolično dobija i čuvenu žutu majicu. Poslednja etapa završava na ulicama Pariza i smatra se da svako ko stigne do te tačke automatski i jeste pobednik.

Điro di Italija je trka kroz Italiju koja traje tri nedelje u prolećno doba. Tradicionalno nudi svojim vozačima ravne i brze deonice, zatim srednje teške i one najteže za najizdržljivije. Ovo takmičenje se završava u Milanu, a pobednik dobija crvenu majicu. Iako je vrlo popularna, ova trka je ipak iza Tur d Fransa, i najbolji profesionalci izbegavaju da učestvuju u njoj čuvajući svu svoju snagu za predstojeći Tur d Frans.

Španska Vuelta takođe traje tri sedmice, prelazi se oko 3000 kilometara, a pobednik dobija zlatnu majicu. Održava se obično u septembru i završetak je u Madridu. Najteži deo ovog takmičenja je savlađivanje vrha Alto de Anglira, kada je potrebno savladati visinu od 1570 metara i za vozače više nego izazovan uspon od oko 20%. Ta deonica je uvedena skoro i Vuelta je zato postala izazov za najizdržljivije.

Biciklističke trke, istorija, prevare i legende

Od samih početaka biciklizma, od čudnih i probnih modela, takmičenja su nezaobilazni deo ovog sporta. Prve organizovane trke su krenule već posle nekoliko godina od patentiranja bicikla, a trka sa kojom je sve i počelo održala se u gradu Amiens na severu Afrike i iznosila je čitavih i spektakulatnih 500 metara kiirlaenud. Naravno da su se trase kasnije i produžavale, pa tako danas nije ništa čudno da neko vozi bicikl na putu oko sveta, ali trenutno ne postoje organizovane trke ove dužine.

Prve prevare

Prve duže biciklističke trke su počele na teritoriji Francuske kada je 1869. godine održana daljinska trka od 130 kilometara na relaciji od Pariza do Ruena. Deceniju kasnije biciklima su osvojeni Alpi trkom od Pariza do Milana, pa nazad ka Parizu. Najduža trka bez stajanja je imala dužinu od 1196 kilometara i naravno, ponovo je počela od Pariza ka Brestu i nazad ka početnoj tački.

Od ove rane trkačke istorije mnogo toga se promenilo. Biciklizam je postao jako ozbiljan sport i sada je apsolutno neverovantno videti vozače kako zajedno sede i piju alkohol ispred neke lokalne krčme u toku velike Trke kroz Francusku. Sada su „u igri“ velike novčane nagrade, reputacija i sponzorstvo jakih kompanija. I sve ovo diktira ponašanje vozača koji strogo vode računa o modelima svojih bicikala, tipovima ishrane, režima vežbanja i mnogih drugih jako važnih detalja.

Ali kao i u svim drugim zonama ljudskih interesa ubrzo za organizovanim biciklističkim trkama pojavile su se i prve prevare. Prvi u istoriji biciklizma koji je bio diskvalifikovan i tako je ipak ušao u istoriju, bio je Moris Garin koga je pomoćno vozilo „poguralo“ na brdskom terenu 1904. godine. Odmah za ovom epizodom počela su međusobna sabotiranja takmičara tako što su jedni drugima bušili gume i izazivali svrabež nelegalnim praškovima. A i sama publika je dosta doprinela ovoj neslavnoj statistici tako što je napadala vozače koji im nisu bili po volji i tako otvarala put svojim favoritima.

Nedozvoljene supstance u sportu

Nešto kasnije pojavljuje se i doping koji se napretkom farmaceutske industrije uvukao i u biciklizam. Sve što je moglo da se popije u obliku tableta ili kapsula, ili ubrizga u telo je korišćeno i u ovom sportu, vrlo često sa katastrofalnim posledicama sms laen. Čak su i savremeni najbolji vozači kao što su Jan Urlih i Lens Armstrong priznali da su u delu svoje sportske karijere koristili nedozvoljena sredstva, jer kada su u pitanju ogromne svote novca rizik mora da se svede na minimum, čak i po cenu zdravlja, kako su objašnjavali.

Iako su ove neprijatne situacije sastavni deo biciklističkih trka, kao i svega drugog u životu, kontrole su sada rigorozne i pravila ponašanja sve zahtevnija za vozače. Ali nije sve tako crno u ovom zahtevnom sportu. Profesionalne trke su najčešće etapne, dugo traju i važno je da se vozači udruže i međusobno pomažu, bukvalno kao da su u jatu. Nemoguće je za izdvojenog vozača da pobedi u etapnoj trci i zato je važno da mu ostali pružaju podršku tako što će štititi svojim pozicijama i menjati se upravo kao ptice dok lete. Na ovaj način sačuvaće snagu za završnu deonicu i tek tu će početi ono pravo takmičenje.