Biciklistička tura Eurovelo 6 kroz Srbiju

Tek u skorije vreme počinjemo da otkrivamo koliko Srbija zapravo ima da ponudi po pitanju biciklističkih tura. I naravno da su u pravu oni koji ističu da nam hronično nedostaju prave biciklističke staze, zaštićene od ostatka saobraćaja, zatim razvijena logistička podrška u obliku jasnih putokaza, pomoći biciklistima, kao i svim ostalim vozačima, i pratećih sadržaja od nabavke hrane i vode, do standardizovanih prenoćišta. Ali ova vrsta odmora i rekreacije ipak počinje da se razvija i pošto se na greškama najbolje i najbrže uči, nadamo se da će i oni koji imaju moć da pokrenu i ovaj vid turizma, a to su opštine i lokalne saouprave, što pre početi da ispunjavaju i ovaj zadatak, jer to može zaista puno da doprinese razvitku turističke ponude.

Obalom Dunava

Najznačajnija biciklistička tura u Srbiji je svakako Dunavska sekcija trase Eurovelo 6 koja počinje od obala Atlantika i prostire se mahom uz velike reke sve do obala Crnog mora (prestamos de efectivo). U Srbiju ulazi kod Bačkog brega i u pravcu juga ide uz levu obalu Dunava kroz Gornje Podunavlje. Nema potrebe žuriti kroz ovaj kraj zato što je u pitanju nacionalni rezervat prepun divljeg života i prelepih prizora. Ukoliko samo malo zastanete videćete jata vrlo retkih ptica i u slučaju da ne pravite previše buke u vašoj blizini će se pojaviti i srne i jeleni. Malo kasnije put će vas dovesti do Novog Sada, drugog po veličini grada u Srbiji i do još čuvenije Petrovaradinske tvrđave smeštene na drugoj obali Dunava tačno preko puta Novog Sada. Ova tvrđava krije mnoge tajne i još više istorije zato što je bila granica između tadašnje Austro-ugarske carevine i Turske, a danas je najpoznatija u svetu kao centralno mesto održavanja letnjeg muzičkog festivala „Exit“.

Vožnja kroz nacionalne parkove

Nastavljajući vožnju dalje proći ćete kroz Frušku goru, još jedan nacionalni park i božanstveno mesto ispunjeno prelepim manastirima i omiljeno mesto mnogih izletnika. A zatim ćete početi da se spuštate ka Beogradu, vodeći računa o stvarno jako gustom saobraćaju. U pitanju je najveći i glavni grad Srbije, ali sa nedovoljno izgrađenom mrežom biciklističkih staza i zato je oprez u toku vožnje neophodan.

Sledeći reku put će vas voditi ka Smederevu, gradu grožđa i vina. U okolini takođe možete da probate fantastične lokalne kulinarske specijalitete, pogledate spomenike iz doba srednjeg veka, Rimskog carstva i antike, i posetite nekoliko evropski značajnih arheoloških lokaliteta iz doba praistorije. A zatim vas prema izlasku iz Srbije očekuje Đerdapska klisura u sklopu Đerdapskog nacionalnog parka, još jedne zaštićene zone Srbije gde ćete moći da uživate u spektakularnom pogledu na klisuru, na reku sa brane hidroelektrane na samoj granici sa Rumunijom i predivnim orlovima i šumskim biodiverzitetom, kao i mnogim istorijskim lokalitetima zbog čega se ovaj deo Evrope smatra i najvećim arheološkim muzejom na otvorenom.

Za osobe koje se trenutno ne usuđuju da pokušaju i izvezu celu ovu sekciju Eurovelo 6 rute, moguće je da se oprobaju na njenom najčešće voženom delu, a to je četvrta etapa koja se nalazi između Novog Sada i Beograda. Ova etapa otprilike ima 96 km i delom vodi kroz Frušku goru, kao što je već istaknuto, kroz fantastične šume ovog nacionalnog parka, vinograde i sa predivnim pogledom na ravnicu u koji ćete ubrzo zatim sići. Koliki god deo ove rute da izvezete uživanje je zagarantovano.

Da biste saznali više, posjetite www.rapidos24.mx.

Filmovi koji su proslavili biciklizam

Ako ste pasionirani zaljubljenik u biciklizam tada verovatno volite da u slobodne vreme pogledate i po neki film sa ovom tematikom. I bez previše čuđenja, shvatićete da svetska filmografija obiluje biciklistički usmerenim ostvarenjima.

Ako ste u srednjim godinama tada se sigurno odlično sećate filma RAD iz 1986. godine. U pitanju je borba između finansiranja BMX trke i standardne biciklističke trke u malom američkom gradu. Ovo je priča o upornosti i izgradnji BMX poligona, kao i o pobedi jedne nove ideje. Nekako sličan po osnovnoj temi je i omladinski australijski film BMX Bandits iz 1983., a koji govori o tinejdžerima koji slučajno prisustvuju zločinu i od tog trenutka su na meti kriminalaca. Bezumne trke i savršena žongliranja karakterišu ovo ostvarenje.

Bicycle Thief iz 1948. godine je film o ukradenom biciklu, to jest o radniku koji provodi ceo dan po ulicama Rima u potrazi za njim. Film je o ljutnji i frustraciji, i jedan je od onih koji su postali mitske teme biciklizma.

The Triplets of Belleville iz 2003. godine je fascinatno urađen film koji govori o madam Souza i njenom, najblaže rečeno, čudnom družinom, sa kojom kreće u potragu za svojim unukom kidnapovanim tokom trajanja trke Tur d Frans. Plesno i pevački ovaj film je urađen do perfekcije.

Beijing Bicycle iz 2001. godine je kineski film o mladom kuriru koji se zapošljava u velikoj kompaniji. Na zajam dobija bicikl, ali da bi ga dobio zauvek mora da ga otplati na rate od svoje plate. I verovatno već pretpostavljate da će ovaj bicikl biti ukraden. Ali ne i da će ga kurir Guei pronaći kod Đijana. Međutim Espanjol, Đijan odbija da vrati bicikl, jer je on sada njegov statusni simbol i predmet divljenja njegove devojke Ksijao. I dalje pogledajte sami, da vam ne kvarimo užitak i iznenađenje.

Messengers je film nastao 1999. godine i za promenu kao glavni ima ženski lik. Ona radi kao modni novinar i agent, i eto baš tog dana sve joj u životu kreće nizbrdo. Biznis joj je upravo propao, sve što je posedovala je oduzeto i taman kada je pomislila da je njenim nevoljama kraj kolima je udarila biciklistu kurira. Da bi platila bolničke račune za lečenje nesrećnog momka, ona preuzima njegov posao i odjednom se nalazi u potpuno drugačijem, ali svakako biciklističkom okruženju.

Čuveni film The Flying Scotsman iz 2006. godine kao glavnu temu ima život i karijeru čuvenog škotskog bicikliste Grejema Obreea. Ovaj film pokriva period Obreeovog života u kome on postiže rekord u toku jednočasovne vožnje, gubi ga i osvaja ponovo. Jedan od obaveznih filmova na spisku za gledanje

Dokumentarac Bicycle Dreams iz 2009. godine prikazuje grupu biciklista koja ima za cilj da pređe preko Amerike za manje od deset dana. Ono što je počelo kao suluda avantura prepuna adrenalina potpuno je transformisano u trenutku kada jedan od vozača gine u strahovitoj saobraćajnoj nesreći.

Za razliku od svog dramatičnog prethodnika na ovoj listi film With my Own Two Wheels iz 2009. godine za temu ima nekoliko junaka. Jedan od njih je Fred u Zambiji koji biciklom obilazi bolesne i pomaže im, zatim tu je Karlos iz Gvatemale koji unapređuje mali akumulator da bi pokrenuo velike dizel mašine, a ovaj akumulator se puni vožnjom bicikla, Šarki koji je počeo da izbegava ulične bande i zaposlio se u prodavnici bicikala, Barati koja je mlada indijka i može da prisustvuje predavanjima u udaljenoj školi samo zahvaljujući činjenici što njena porodica poseduje bicikl, i na kraju, Mirjam, koja je majstor za bicikle i živi u Gani. Jako lep film sa prelepo ispričanim životnim trenucima.

Hvala našim Španjolski prijateljima

Španska Vuelta

Španska Vuelta ili Trka kroz Španiju je godišnja više-etapna trka koja se generalno održava na teritoriji Španije, ali ponekad zalazi delom i u susedne države. Po početku organizovanja godišnjih trka u Francuskoj i Italiji – http://www.penge247.dk/, i Španija je odlučila da se pridruži ovom biciklističkom novitetu i uprkos mnogim preprekama i građanskom ratu, ova trka se održala i stekla svetsku slavu.

Na insistiranje bicikliste Klemente Lopez Doriga i Huana Pujola, direktora dnevnih novina Informaciones, prva Vuelta je organizovana na 3431 km dužine i sa ukupno 14 etapa. A kao sponozori pojavili su se časopisi L’Auto i La Gazzetta, koji su umnogome podigli tenziju u javnosti i povećali pažnju ka samom događaju. Odmah u toku te prve trke se desio i veliki biciklistički duel koji je postao istorija ovog sporta. Između 50 učesnika izvojili su se španac Mariano Kanjardo i belgijanac Gustaf Delor. Iako su domaćini navijali za svog sunarodnika, Kanjardo je doživeo toliko problema tokom vožnji maltene svake etape, ali se herojski držao. Međutim, skoro „za dlaku“ pobedio je Delor i ova pobeda se ponovila i sledeće godine kada je trka već bila vrlo rizična zbog delikatne političke situacije koja se dešavala u Španiji. Treće godine trka je obustavljena zbog izbijanja građanskog rata.

Međutim, po izbijanju Drugog svetskog rata Vuelta je nastavljena 1941. godine, s tom razlikom da je učestvovao zanemarljiv broj stranih biciklista. Ratne godine su obeležile tri uzastopne pobede Hulijana Bernendera koga su zvali i Kralj planina, zbog svojih izuzetnih sposobnosti da najbolje izveze brdske ture. Ali velika ratna dejstva i još više teška ekonomska situacija prekinule su ponovo Vueltu, da bi se kao i prethodnog puta nastavila nekoliko godina kasnije.

Od 1945. do 1950. postojali su vrlo nesigurni pokušaji da se uvede tačna klasifikacija bodovanja, ali i tada je trka po treći put prekinuta sve do 1955. godine. Od tog trenutka organizaciju je na sebe preuzeo baskijski časopis El Koreo Espanjol – El Pueblo Vasko i od tada se na sreću ne prekida, a broj stranih učesnika se iz godine u godinu sve više povećava (Pogledaj danski website).

Mada se ruta same trke menja svake godine format ostaje isti gde su obavezne najmanje dve vremenske etape, prolaz kroz planinski lanac Pirineja i finiš trke je uvek u Madridu. U moderna vremena Vuelta je koncipirana kao trka koja traje 21 dan sa dodatna dva dana odmora. Sve etape se mere i biciklista koji ima najmanje ukupno vreme prolaska kroz sve etape postaje lider trke i ima pravo da nosi specijalnu majicu. Pored ove generalne klsifikacije takođe se meri i vreme sprintera i vreme brdskih trkača, kao i timsko ukupno vreme.

Prvih godina svog održavanja Vuelta je bila zakazivana u aprilu mesecu, da bi kasnije bila pomerena za juni. No, da se ne bi preklapala sa italijanskom trkom Điro d’Italija raspoređena je za septembar i tako se biciklistima omogućilo da se odmore između tri velike svetske trke.

I kao što je već rečeno, pobednik trke dobija specijalnu majicu, s tim da je u slučaju Vuelte boja ove majice bila menjana tokom godina. Trenutno je u pitanju crvena boja, dok je ranije to bila žuta ili zlatna.

Legenda zvana BMX

Novo vreme donosi i nove izazove, i tako je u svim oblastima života, pa i u biciklizmu. Poznato je da mladi ljudi donose inovacije i njih sve manje zanimaju duge trke izdržljivoti kao što su već legendarni Tur d Frans ili španska Vuelta, a pogotovo im ne odgovara monotono posmatranje takozvanih indoor biciklističkih trka. Generacije odrastaju na biciklima i njihov duh menja način i pravila vožnje. Zato su se pojavili spektakularni skokovi na U rampama, vratolomna spuštanja opasnim brdskim stazama i fascinantni trikovi. Zahtevima takve vožnje najviše i odgovaraju BMX bicikli koji se konstruktivnim rešenjima i izgledom poprilično razlikuju od standardnih modela (Informacije iz Norveške).

Nastanak BMX-a

Sedamdesetih godina prošlog veka firma Schwinn je počela sa proizvodnjom novog modela pod imenom Schwinn Sting-Ray. Nekako u isto ovo vreme mlađi ljudi koji su, u želji da kopiraju vozače tada čuvenih moto-kros trka, počeli da uvežbavaju akrobatske bravure na dvotoškašima i da za svoje potrebe grade rampe, i usput naravo preuređuju i nadograđuju bicikle. Za tačno mesto rođenja pomame za BMX biciklima smatra se država Južna Karolina u SAD-u, ali nije prošlo mnogo vremena i biciklističke vratolomije su postale legenda i istorija celog sveta.

Sam termin “BMX” predstavlja skraćenicu za Bike-cross, trku koja se vozi na zatvorenoj stazi, ali izuzetno zakomplikovanoj krivinama, rupama i skokovima. I pobeđuje, naravno, onaj ko prvi prođe kroz cilj. Ali poslednjih par decenija ovaj termin generalno označava žongliranje ili ono što se zove Freestyle BMX, vožnja slobodnim stilom. Koji god stil da lično više preferirate vožnja ovim tipom bicikla je uvek napunjena adrenalinom i iznenađenja su uvek moguća.

Konstrukcija BMX-a

Ovaj tip modela je standardno vrlo nizak, mora da ima izuzetno stabilan ram i velike točkove od 20 inča, sa puno gustih šara koje omogućuju maksimalnu dodirnu površinu sa tlom. U slučaju da imaju gume od 24 inča tada se markiraju kao kruzer tip bicikla. Sami točkovi su opremljeni najvećim mogućim brojem žica i ovaj broj se obično kreće od 36-48, a same žice se ukrštaju čak tri ili četiri puta što su sve obavezni zahtevi veće stabilnosti i čvrstine.

Standardan način vožnje BMX-a je u stojećem stavu, a sedište služi samo kao oslonac u toku izvođenja specijalnih figura i trikova. Pedale su daleko veće u odnosu na standardne modele i daleko izdržljivije kako bi u svakom trenutku bile siguran oslonac vozaču. Postoji samo jedan prenos, a kočnice se većinom proizvode kao U tip, dok se ponekada za specijalne prilike koriste i V-kočnice.

Takmičarske discipline

Najpoznatije BMX discipline vožnje su “street” stil koji se izvodi na ulicama kako mu i ime kaže, po rampama, preko klupa i rukohvata. Zatim je popularna i “minirampa” gde se vozi po rampi “u” oblika. “Dirt” stil zahteva odskočne rampe napravljene od zemlje preko kojih se izvodi više vezanih skokova. Za ovu namenu bicikli imaju samo tvister i zadnju kočnicu, zato što je potrebno da se volan više puta okreće oko svoje ose. A “park” stil se vozi po veštačkim preprekama raznih oblika. “Flatland” kao što mu naziv i govori zahteva samo ravnu površinu i glavne figure su one kod kojih se zahteva spretnost, stabilnost i inovacije.

Iako cela ideja poigravanja na biciklu možda deluje i previše mladalački, ona je ipak široko prihvaćena u svetu i baš zbog toga 2003. godine Međunarodni olimpijski komitet je uvrstio i bike-cross vožnju kao jednu od olimpijskih disciplina.

Ovaj članak je napravljen uz pomoć laanme.no!

Điro d’Italija

Điro d’Italija je druga najznačajnija biciklistička trka na svetu i za njen nastanak je vezana vrlo interesantna priča. Časopis Korijere dela sera je planirao da održi biciklističku trku posle vrlo uspešne organizacije automobilske trke, i njihova konkurencija u vidu časopisa Gazeta delo sport je želela da ih preduhitri i za sebe prisvoji deo slave. Glavni urednik i vlasnik ovog časopisa su se odmah saglasili da trka treba da se održi i to pre konkurentske, a imajući u vidu da su ranije uspešno organizovali manje trke kao što su Điro di Lombardija i Milano-Sanremo, ali novca za ovo novo takmičenje nije bilo. Bez obzira na tu činjenicu, Gazeta delo sport je 1908. godine objavio početak trke za maj mesec 1909. i počela je ona prava trka za pronalaženjem sponzora.

U celu ovu priču uključio se i Primo Bograni koji je bio prijatelj i urednika i vlasnika Gazete, i on je kao čovek sa iskustvom u bankarskom računovodstvu na sebe uzeo da pronađe zainteresovane sponzore putujući kroz Italiju. Njegova potraga je urodila plodom i novac za organizaciju je sakupljen, ali je falila suma namenjena za nagrade vozačima. Ovo su rešili tako što je novac stigao iz jednog kazina u Sanremu i tako je za dlaku izbegnuta katastrofa i propast cele ideje.

Prvi Điro je zaista startovao 13. maja 1909. godine u Milanu. Imao je osam etapa i 49 biciklista je završilo ovu trku prešavši 2448 kilometara. A već treću godinu kasnije uveden je novi sistem bodovanja i trka se fokusirala na timove od po četiri vozača. Poeni svih vozača u timu su se sabirali i tim sa najmanje poena je bio lider. Međutim, ovaj sistem je naišao na mnoge kritike i već sledeće godine je ukinut, kada je vreme vožnje postalo jedini relevantni faktor za odlučivanje pobednika. Điro je trebalo da se održi i 1915. godine, ali je Prvi svetski rat zaustavio i ovu trku, a koja je ponovo nastavljena 1919. kada su mnogi vozači osećali tugu prolazeći kroz razrušene gradove. Ali vreme i obnova države su učinili svoje i trke su neometano održavane sve do izbijanja Drugog svetskog rata.

Iako je rat buktao na sve strane, italijanski diktator Musolini se trudio na sve načine da se Điro neometano održava. Međutim, to su bile i godine nemaština u Italiji, a organizacija ove trke je zahtevala puno novca, hrane i naravno benzina, koji se strogo čuvao za vojsku. I zbog svega toga pronađeno je polovično rešenje da se održavaju dnevne trke koje su koštale daleko manje.

Po završetku rata i od pedesetih godina prošlog veka u ovu trku ulazi i veliki broj stranih takmičara i od tog momenta Điro postaje jedna od legendi Italije. Ruta se menja svake godine, ali se uvek voze dve etape na hronometar, obavezan je prolaz kroz Alpe i Dolomite, i u skorije vreme ima 21 etapu sa dva dana odmora. Lider je onaj koji ima najmanje ukupno vreme po svim deonicama, ali se rade i druge klasifikacije, kao što su standardne brdska i sprinterska, zatim najbolji mladi vozač, najagresivniji vozač i najbolji tim. Pobednik trke dobija roze majicu i vrlo lepu novčanu nagradu.

Više informacija može se pročitati http://www.mcredit.mx/.

Zahtevnije biciklističke trke i tereni

Takozvani drumski biciklizam je sasvim sigurno najstarija diciplina u ovom sportu i to datira iz vremena kada su jedini modeli bicikala bili oni takozvani „poštarski“, međutim unapređenjem konstrukcije, ali i zahteva tržišta pre otprilike pola veka na scenu stupaju i brdski bicikli. I za kratko vreme osvajaju ceo svet.

Brdske biciklističke trke

Prvi brdski trkači su poznati po tome što su koristili Kruzer bicikle firme Schwinn spuštajući se kamenim i opasnim obroncima planine Tamapej sedamdesetih godina prošlog veka. Kruzeri kao robustniji modeli sa širim gumama savršeno su odgovarali ovom poduhvatu i od tog trenutka je rođena cela jedna grana proizvodnje u biciklističkoj industriji.

Ali, iako se smatra da je brdski biciklizam skoro nastao, za potrebe ovog tipa vožnje razvijen je čitav spektar modela i pomoćne opreme, a usput su se diferencirali i specijalni tipovi vožnji. Tako možemo da razlikujemo „downhill“ nizbrdnu vožnju ili spust, zatim „4X“ istovremeni spust četiri vozača, „slalom“ kada dva vozača izlaze istovremeno, „cross-country“ koji ide preko različitih terena u predelu u kom se vozi i „maraton“ gde je ukupna dužina trke 100 kilometara i vozači moraju da savlađuju planinske vrhove pnekad sa razlikom od par hiljada metara.

Cross-country je definitivno najpopularnija brdska disciplina i od sredine devedesetih je zvaničan olimpijski sport. Uobičajene dužine idu od 4,5 do 6 kilometara, pri čemu samo 10% sme da bude asfaltirana površina, ali je putanja tako osmišljena da vozači ne moraju da ustaju sa bicikla. Downhill je daleko zahtevniji tip trke zato što je ovde najvažnije što pre stići do cilja, po cenu vrlo rizičnih poteza i praktično sulude vožnje u kojoj se postižu i brzine od 80 km/h. Vozači treba da su ekstremno dobro obučeni, opremljeni sigurnosnom opremom, i početnicima nikako ne treba ukazivati i na ovaj pravac biciklizma. Modeli dvotočkaša koji se koriste u takvim tipovima trka su daleko teži od svih ostalih modela i mogu da idu i do 22 kg, a koriste 9 brzina.

I pored ovih tipova brdskog biciklizma popularan je i ciklo-kros tip vožnje koji se organizuje obično u zimskom dobu po šumama i teškom i strmom terenu, često klizavom zbog blata. I u tom tipu trke sasvim je uobičajeno i dozvoljeno da vozač deo puta nosi svoj bicikl na leđima.

Treking

Ukoliko ste zainteresovani za brdske tipove vožnji, ali ste i svesni da još uvek niste realno spremni za to, možda bi treking mogao da bude pravi izbor za vas. Ovo je kombinovani tip vožnje, drumski i brdski, gde se prelazi preko puteva, livada, peščanih podloga i šuma, ali je daleko lakši od brdskog. Upravo zbog ovog razloga treking bicikli su prilagodljivi bilo kom tipu terena, i zato najčešće imaju masivni čelični ram. Iako je moguće pronaći i aluminijumske ramove, najbolji, ali i najskuplji su oni bicikli koji imaju titanijumske ili karbonske ramove.

Treking bicikli generalno gledano imaju gume širine 35mm od 28 inča, ali zbog različitih terena šare na gumama se razlikuju. Oni modeli namenjeni pretežno drumskoj vožnji će imati daleko tanje šare u odnosu na robustne gume za planinske i šumske terene. Pored guma, prilikom kupovine, obratite specijalnu pažnju na pravi izbor pravljačkog sistema, jer većina ovih modela ima 27 brzina.

Etapna biciklistička takmičenja

Odavno više nije izazov posmatrati kratku biciklističku trku, tako da je otprilike od samih početaka biciklizma kao sporta uveden i termin „etapna trka“ u opštu vozačku terminologiju. Ovo znači da se trka deli na više delova ili etapa koje se dešavaju u odvojenim danima zato što su u pitanju ogromne razdaljine. Međutim, pobednik se bira tako što se sabiraju rezultati svih etapa i titulu odnosi onaj koji je bio najizdržljiviji tokom cele trase trke.

Etapne trke nikada nisu jednostavne za vožnju i zato profesionalci određuju lična pravila po izdržljivosti svog tela. Neki su specijalizovani da izvezu najbolje najteže deonice i one sa zahtevnijim usponima, dok se drugi uzdaju u svoju snagu u želji da sprinterski završe poslednje etape kada su ostali već jako zamoreni. Međutim, otkako su marketing i biznis ušli i u biciklizam u trkama uobičajeno učestvuju timovi biciklista, pa tako oni slabiji ili mlađi imaju zadatak da štite svog vođu, iako im to donosi slabije plasmane.

Bez obzira na izabranu strategiju i podelu uloga, etapna takmičenja su ekstremno fizički zahtevna. Svaku noć se spava na različitoj lokaciji, unapred se proveravaju klimatski uslovi, specijalno se mere brzina i pravac vetra, kratki odmori su namenjeni specijalnim režimima ishrane i hidratacije, a večernji provod se svodi na masaže otečenih nogu i leđa. Puno je straha, napora, puno planiranja i zato je ovo profesionalni sport u kome još uvek dominiraju muškarci.

Za organizaciju najvećih svetskih etapnih biciklističkih trka koji se vode kao serija Pro-Tour angažovan Međunarodni biciklistički savez. Ovo nisu samo trke dvotočkaša, ovo je prilika za ceo svet i lokalnu publiku da se upozna sa prirodnim lepotama, seoskim putevima, planinskim vencima i manjim gradovima kroz koje trka prolazi, a prate je brojne snimateljske ekipe, koje iz godine u godinu sve lepše i zanimljivije beleže savršene kadrove.

Najznačajnija etapna trka na svetu je svakako Tur d Frans, koji ima 21 deonicu sa ukupno pređenih 3500 kilometara. Polazi se od obale Atlantskog okeana, vozi kroz pokrajinu Provansu i planinske vence Pirineja i Alpa. Danas je prosečna brzina koja se postiže u ovoj trci 40 km/h, a pobednik Trke kroz Francusku pored novčane nagrade simbolično dobija i čuvenu žutu majicu. Poslednja etapa završava na ulicama Pariza i smatra se da svako ko stigne do te tačke automatski i jeste pobednik.

Điro di Italija je trka kroz Italiju koja traje tri nedelje u prolećno doba. Tradicionalno nudi svojim vozačima ravne i brze deonice, zatim srednje teške i one najteže za najizdržljivije. Ovo takmičenje se završava u Milanu, a pobednik dobija crvenu majicu. Iako je vrlo popularna, ova trka je ipak iza Tur d Fransa, i najbolji profesionalci izbegavaju da učestvuju u njoj čuvajući svu svoju snagu za predstojeći Tur d Frans.

Španska Vuelta takođe traje tri sedmice, prelazi se oko 3000 kilometara, a pobednik dobija zlatnu majicu. Održava se obično u septembru i završetak je u Madridu. Najteži deo ovog takmičenja je savlađivanje vrha Alto de Anglira, kada je potrebno savladati visinu od 1570 metara i za vozače više nego izazovan uspon od oko 20%. Ta deonica je uvedena skoro i Vuelta je zato postala izazov za najizdržljivije.

Biciklističke trke, istorija, prevare i legende

Od samih početaka biciklizma, od čudnih i probnih modela, takmičenja su nezaobilazni deo ovog sporta. Prve organizovane trke su krenule već posle nekoliko godina od patentiranja bicikla, a trka sa kojom je sve i počelo održala se u gradu Amiens na severu Afrike i iznosila je čitavih i spektakulatnih 500 metara kiirlaenud. Naravno da su se trase kasnije i produžavale, pa tako danas nije ništa čudno da neko vozi bicikl na putu oko sveta, ali trenutno ne postoje organizovane trke ove dužine.

Prve prevare

Prve duže biciklističke trke su počele na teritoriji Francuske kada je 1869. godine održana daljinska trka od 130 kilometara na relaciji od Pariza do Ruena. Deceniju kasnije biciklima su osvojeni Alpi trkom od Pariza do Milana, pa nazad ka Parizu. Najduža trka bez stajanja je imala dužinu od 1196 kilometara i naravno, ponovo je počela od Pariza ka Brestu i nazad ka početnoj tački.

Od ove rane trkačke istorije mnogo toga se promenilo. Biciklizam je postao jako ozbiljan sport i sada je apsolutno neverovantno videti vozače kako zajedno sede i piju alkohol ispred neke lokalne krčme u toku velike Trke kroz Francusku. Sada su „u igri“ velike novčane nagrade, reputacija i sponzorstvo jakih kompanija. I sve ovo diktira ponašanje vozača koji strogo vode računa o modelima svojih bicikala, tipovima ishrane, režima vežbanja i mnogih drugih jako važnih detalja.

Ali kao i u svim drugim zonama ljudskih interesa ubrzo za organizovanim biciklističkim trkama pojavile su se i prve prevare. Prvi u istoriji biciklizma koji je bio diskvalifikovan i tako je ipak ušao u istoriju, bio je Moris Garin koga je pomoćno vozilo „poguralo“ na brdskom terenu 1904. godine. Odmah za ovom epizodom počela su međusobna sabotiranja takmičara tako što su jedni drugima bušili gume i izazivali svrabež nelegalnim praškovima. A i sama publika je dosta doprinela ovoj neslavnoj statistici tako što je napadala vozače koji im nisu bili po volji i tako otvarala put svojim favoritima.

Nedozvoljene supstance u sportu

Nešto kasnije pojavljuje se i doping koji se napretkom farmaceutske industrije uvukao i u biciklizam. Sve što je moglo da se popije u obliku tableta ili kapsula, ili ubrizga u telo je korišćeno i u ovom sportu, vrlo često sa katastrofalnim posledicama sms laen. Čak su i savremeni najbolji vozači kao što su Jan Urlih i Lens Armstrong priznali da su u delu svoje sportske karijere koristili nedozvoljena sredstva, jer kada su u pitanju ogromne svote novca rizik mora da se svede na minimum, čak i po cenu zdravlja, kako su objašnjavali.

Iako su ove neprijatne situacije sastavni deo biciklističkih trka, kao i svega drugog u životu, kontrole su sada rigorozne i pravila ponašanja sve zahtevnija za vozače. Ali nije sve tako crno u ovom zahtevnom sportu. Profesionalne trke su najčešće etapne, dugo traju i važno je da se vozači udruže i međusobno pomažu, bukvalno kao da su u jatu. Nemoguće je za izdvojenog vozača da pobedi u etapnoj trci i zato je važno da mu ostali pružaju podršku tako što će štititi svojim pozicijama i menjati se upravo kao ptice dok lete. Na ovaj način sačuvaće snagu za završnu deonicu i tek tu će početi ono pravo takmičenje.

Najbolji biciklistički brendovi

U biciklizmu kao i u svakoj drugoj proizvodnoj branši postoji puno brendova i u slučaju da tek ulazite u ovaj svet možda nije loše da se upoznate se nekim važnijim proizvođačima kako bi valjano donosili odluke vezane za vaše bavljenje ovim sportom. Naravno da u velikom broju slučajeva marka generalno i nije bitna, zato što su firme koje se bave proizvodnjom bicikala i njihove prateće opreme otprilike u istoj situaciji kao i proizvođači automobila snabba lån. Laboratorije i uslovi testiranja su maltene isti za sve, pa je tako i glavni oblik uvek isti. Ono što neku kompaniju može da izdvoji u odnosu na konkurenciju su inovativne ideje i dizajn. No, pogledajmo ko su takvi primeri koji se na tržištu uspešno dokazuju već dugi niz godina.

Firma Giant je kompanija koja se pokazala kao jedan od napoznatijih brendova na tržištu. Uvek su odani ideji kvaliteta i njihov izuzetni dizajn je nadaleko čuven. Zbog svega ovoga firma je proširila svoje proizvodne kapacitete i u zavisnosti od raspona cena i vaših potreba možete pronaći idealne modele za vrhunske sportiste, za profesionalce, pa sve do kategorija ženskih bicikala i dečijih modela. Uz sve to oni nisu zaboravi da kompletiraju svoju ponudu širokim spektrom prateće opreme i dodatnih delova u slučaju mogućeg kvara.

Odmah tu negde u rangu firme Giant stoji i kompanija Gazelle koja se fokusirala na porodicu i rekreativno bavljenje biciklizmom. Iako renomiranog imena, ova firma je potpuno nepoznata među svetskim profesonalcima zato što za njih nema ama baš ništa u svojoj ponudi. Njihovi glavni modeli su gradski i turistički bicikli, a njihove osnovne karakteristike su odlično prilagođene cene svim slojevima stanovništa i još bolja funkcionalnost.

Za Cannondale bicikle možda u ovim krajevima još uvek niste čuli, ali ovaj proizvođač bicikala se odlično pozicionirao na američkom kontinentu gde je izbio u sam vrh najprodavanijih marki. Osnovna karakteristika Cannondale-ovih dvotočkaša je visok kvalitet od kog ne odstupaju, međutim uz to ova firma nudi i zaista veliki asortiman prateće i pomoćne opreme.

I ovo su bile neki od najboljih brendova u slučaju da ste zainteresovani da svoju porodicu valjano opremite najboljim modelima, ali u slučaju da se dvoumite između zahtevnijih vožnji i porodičnih rekreacija tada je kompanija Kettler odličan izbor za vas zato što oni upravo nude veliki spektar dvotočkaša od treking tipova, brdskih, ali i gradskih i dečijih. Uz osnovne modele podrazumeva se i prateći asortiman u obliku nosača, postolja, prikolica, korpi, dečijih stolica i mnogih drugih zanimljivih dodataka.

Što se više zalazi u profesonalnije vode tako u vrh izbijaju kompanije kao što je recimo Cube. U pitanju je nemačka firma koja kreira samo prvoklasne modele namenjene prvenstveno brdskoj vožnji, ali u njihovoj ponudi su uvek i drumski i gradski bicikli, kao i prateća oprema i dodaci.

U smislu pominjanja brdskih bicikala ne sme se zaboraviti firma GT koja proizvodi ove tipove modela od njihovog samog nastanka. Upravo zbog ove činjenice GT je danas pozicioniran kao glavni svetski proizvođač brdskih bicikala. Uz ovu kategoriju legendarni model BMX je njihova kreacija, a ovaj tip bicikla je poslužio kao osnovna tema u nekoliko akcionih filmova i komedija smslån med betalningsanmärkning, i dan danas je san mnoge dece. Ali ne zaboravimo na samom kraju da spomenemo i Cervelo kompaniju koja se bavi proizvodnjom najboljih trkačkih bicikala i onih namenjenih za triatlon. Ova kompanija je poznata po inovativnim konstrukcijama i zapanjujuće kvalitetnom dizajnu.

Najpoznatije biciklističke ture sveta

U biciklizmu kao i u svakoj tradiciji postoje neke stvari i događaji koji prosto postanu mitologija i ritual. Takav slučaj je i sa dve najveće trke dvotočkaša koje se decenijama i decenijama održavaju na tlu Evrope. I ako do sada niste čuli za njih, a to je malo verovatno, sada ćete se i upoznati sa Tur d Fransom (Vožnja kroz Francusku) i Điro d Italija (Turneja po Italiji).

Tur d Frans

Tur d Frans je godišnja etapna biciklistička trka koja se održava generalno gledano u Francuskoj, ali ponekad ima prelaz i preko susednih država. Prvi put je ova trka organizovana 1903 godine, a zarad marketinškog popularisanja tadašnjeg časopisa L’Auto. Naravno da je ova trka bila prekinuta samo u doba dva svetska rata, a inače je spektakl koji se ne propušta. Ali kako je u godinama svog održavanja ova trka bivala sve popularnija, pa čak i u svetskim okvirima, tako su se i etape i razdaljine u njoj povećavale. U početku su mahom učestvovali Francuzi i ova trka je bila tretirana kao nacionalni događaj, ali nekoliko godina kasnije počeli su da se pojavljuju i internacionalni učesnici i ostatak priče je postao moderna legenda.

Kako su skoro najavili organizatori ove trke, sledeće godine Tur d Frans će prvi put posle četvrt veka biti vožen preko svih pet planinskih venaca Francuske. S obzirom da su predviđanja da će 18. etapa ove trke biti najuzbudljivija, ovaj deo trke će najverovatnije i odlučiti pobednika koji će kao nagradu dobiti čak pola miliona evra. Ova etapa je smeštena visoko u Alpima u kamenitom planinskom prolazu Kol d’Izoar, a organizatori su se potrudili da pronađu još nekoliko skoro isto toliko izazovnih delova rute kroz planinske krajeve. A jedan od interesantnijih detalja je i da će u toku 12. etape trke vozači proći i kroz popularni skijaški centar Peragid u kome je pre skoro dvadeset godina sniman deo filma o Džejmsu Bondu. Početak trke je zakazan za 1 juli sledeće godine i trajaće 23 dana, a ukupno će se preći 3 516 kilometara svih vrsta terena.

Điro d Italija

Điro ili Crveni put, kako je još zovu, je trka kroz Italiju i isto kao u Francuskoj, ponekad kroz okolne države. Sličnost sa francuskom trkom je u tome što je pokrenuta 1909. za potrebe promocije časopisa La Gazzetta dello Sport (Sportskog magazina) i takođe je prekidana samo u toku velikih ratova.

Sledeće godine održaće se 100. specijalno održavanje ove trke i organizatori su već objavili da će ona početi na Sardiniji gde će se dešavati vožnje čak tri etape, i to će biti treći put da trka startuje sa ovog ostrva od svog početka održavanja.

Zajedno sa Tur d Fransom i Vuelta a Espana, Điro čini čuvenu tronedeljnu letnju trojku trka po Evropi, ali se obično održava u poslednjim danima maja ili početkom juna. Oblik trke je uvek isti, ali se rute i etape menjaju, te trkači željno iščekuju zvanična saopštenja mesecima unapred kako bi se valjano pripremili i proverili uslove vožnje. Vožnja preko Alpa, uključujući Dolomite je uvek najteža deonica, a sama trka traje koliko i ostale iz Velike biciklističke trojke, 21 dan vožnji i dva dana odmora.