Od samih početaka biciklizma, od čudnih i probnih modela, takmičenja su nezaobilazni deo ovog sporta. Prve organizovane trke su krenule već posle nekoliko godina od patentiranja bicikla, a trka sa kojom je sve i počelo održala se u gradu Amiens na severu Afrike i iznosila je čitavih i spektakulatnih 500 metara kiirlaenud. Naravno da su se trase kasnije i produžavale, pa tako danas nije ništa čudno da neko vozi bicikl na putu oko sveta, ali trenutno ne postoje organizovane trke ove dužine.
Prve prevare
Prve duže biciklističke trke su počele na teritoriji Francuske kada je 1869. godine održana daljinska trka od 130 kilometara na relaciji od Pariza do Ruena. Deceniju kasnije biciklima su osvojeni Alpi trkom od Pariza do Milana, pa nazad ka Parizu. Najduža trka bez stajanja je imala dužinu od 1196 kilometara i naravno, ponovo je počela od Pariza ka Brestu i nazad ka početnoj tački.
Od ove rane trkačke istorije mnogo toga se promenilo. Biciklizam je postao jako ozbiljan sport i sada je apsolutno neverovantno videti vozače kako zajedno sede i piju alkohol ispred neke lokalne krčme u toku velike Trke kroz Francusku. Sada su „u igri“ velike novčane nagrade, reputacija i sponzorstvo jakih kompanija. I sve ovo diktira ponašanje vozača koji strogo vode računa o modelima svojih bicikala, tipovima ishrane, režima vežbanja i mnogih drugih jako važnih detalja.
Ali kao i u svim drugim zonama ljudskih interesa ubrzo za organizovanim biciklističkim trkama pojavile su se i prve prevare. Prvi u istoriji biciklizma koji je bio diskvalifikovan i tako je ipak ušao u istoriju, bio je Moris Garin koga je pomoćno vozilo „poguralo“ na brdskom terenu 1904. godine. Odmah za ovom epizodom počela su međusobna sabotiranja takmičara tako što su jedni drugima bušili gume i izazivali svrabež nelegalnim praškovima. A i sama publika je dosta doprinela ovoj neslavnoj statistici tako što je napadala vozače koji im nisu bili po volji i tako otvarala put svojim favoritima.
Nedozvoljene supstance u sportu
Nešto kasnije pojavljuje se i doping koji se napretkom farmaceutske industrije uvukao i u biciklizam. Sve što je moglo da se popije u obliku tableta ili kapsula, ili ubrizga u telo je korišćeno i u ovom sportu, vrlo često sa katastrofalnim posledicama sms laen. Čak su i savremeni najbolji vozači kao što su Jan Urlih i Lens Armstrong priznali da su u delu svoje sportske karijere koristili nedozvoljena sredstva, jer kada su u pitanju ogromne svote novca rizik mora da se svede na minimum, čak i po cenu zdravlja, kako su objašnjavali.
Iako su ove neprijatne situacije sastavni deo biciklističkih trka, kao i svega drugog u životu, kontrole su sada rigorozne i pravila ponašanja sve zahtevnija za vozače. Ali nije sve tako crno u ovom zahtevnom sportu. Profesionalne trke su najčešće etapne, dugo traju i važno je da se vozači udruže i međusobno pomažu, bukvalno kao da su u jatu. Nemoguće je za izdvojenog vozača da pobedi u etapnoj trci i zato je važno da mu ostali pružaju podršku tako što će štititi svojim pozicijama i menjati se upravo kao ptice dok lete. Na ovaj način sačuvaće snagu za završnu deonicu i tek tu će početi ono pravo takmičenje.